DODAO JE LOPTU ĐORĐEVIĆU, A PARTIZAN POSTAO ŠAMPION EVROPE! Ostalo je 8 sekundi, a Koprivica je znao - SALE, SNAĐI SE!

 Slaviša Koprivica u intervjuu za MONDO priča o čuvenom finalu sa Huventudom, osvajanju evropske titule, asistenciji za trojku Saleta Đorđevića...

Partizan je šampion Evrope! Na današnji dan, 16. aprila 1992. godine napravljen je najveći uspeh srpske klupske košarke. Pod vođstvom trenera debitanta Željka Obradovića Partizan je u Istanbulu srušio Huventud u finalu Evrolige (71:70).

Danas, 30 godina kasnije, svi se dobro sećaju tog okršaja. Rafa Đofresa je postigao koš za vođstvo španskog tima (68:70), posle čega je Aleksandar Đorđević dao trojku za veliko slavlje i istorijski uspeh. Ali, do te čuvene trojke verovatno ne bi došlo da nije bilo jednog čoveka. Slaviše Koprivice. On je izveo loptu iz auta posle pogotka Đofrese, pronašao Sašu i bio važan šraf u toj mašineriji.

Upravo je Koprivica u opširnom intervjuu za MONDO pričao o svemu tome. Prisetio se detalja iz dvorane "Abdi Ipekči", fajnal-fora, Saletove trojke, igranja u Fuenlabradi i još mnogo toga.

"Taj šut nam je svima promenio život. Retko ko se seća finaliste, svi pamte šampiona. Pobednik ostaje zapisan, da smo izgubili verovatno bismo sad ovaj razgovor vodili kao prisećanje na finale, ovako se obeležava veliki uspeh"

Krenuli smo od kraja i tog finala. Ta sekvenca u poslednjih 30 sekundi, Đofresa postiže koš, Morales dodaje loptu do Koprivice koji pronalazi Đorđevića...

"Đofresa je pogodio, iako sam uveren da nije video obruč i da ne zna šta se desilo, još 100 puta da je šutnuo ne bi dao koš. Morales mi je dodao loptu, znao sam da nema tu mnogo vremena za razmišljanje i da moramo da poentiramo. Dodao sam do Đorđevića, pa nek se sam snalazi", nasmejao se Slaviša.

Zatim je nastavio i pojasnio dodatno taj trenutak kada je čekao da izvede aut.

"U tom momentu mi je bilo bitno samo da što pre izvedem loptu i da nađem saigrača koji je u najboljoj poziciji, video sam Saleta. Čim sam mu dodao krenuo sam kroz sredinu da trčim i video sam da lopta ulazi u koš, sećam se da sam skočio od radosti, vidi se to i na snimku."

U toj situaciji je bio bitan i potez Moralesa koji je dodao loptu Slaviši.

"Poznajem ga dobro iz mlađih selekcija, kada sam igrao za reprezentaciju Jugoslavije, on je igrao za Španiju, igrali smo jedan protiv drugog. Verovatno je u tom trenutku i on bio zbunjen, možda su oni mislili da je gotovo, uhvatili smo ih tu u brzini, ispalo je dobro. Da je situacija bila obrnuta, verovatno bi lopta završila na tribinama, pa da se vratimo i namestimo u odbrani."

Zbog svega što se tada dešavalo u zemlji Partizan nije igrao mečeve u Beogradu, već u španskoj Fuenlabradi. Zbog toga su ga tamo zvali Partizan de Fuenlabrada. Početak je bio težak, ali su brzo uspeli da privole ceo grad da bude uz njih.

"Nije nam bilo prijatno kad smo tek stigli. Znaš da ideš u Španiju, ali ne znaš šta te tamo čeka i da li će iko dolaziti da te gleda. Najgore je kad igraš pred praznim tribinama, neka puna hala navija protiv tebe, samo da postoji neka atmosfera. Mi smo tada bili smešteni u Madridu, Fuenlabrada je bila udaljena oko 40 minuta vožnje autobusom, sećam se da je hala bila nova i da smo bili prvi košarkaški klub koji je tu trenirao i igrao", priseća se Slaviša.

Stvari su polako počele da idu na bolje.

"Kada smo tek kretali hala nije bila toliko puna, verovatno su dolazili ljudi iz neke znatiželje da vide ko su ti momci iz Partizana. Iz meča u meč je hala bila sve punija, posle je bila baš ozbiljna atmosfera. Čime smo ih privoleli? Samo igrom i zalaganjem. Mi smo bili mladi, srčani momci, nismo se predavali, uz to smo i pobeđivali. Tada su imali neki nižerazredni klub, mi smo igrali u najjačem takmičenju i sve to im je bilo interesantno. Bili smo im simpatični, posle su se malo informisali o Partizanu, pa je sve postalo još lepše."

Snimljen je i film o tom uspehu pod nazivom "Nemojte se ljutiti što sam zaćutao na trenutak" i tamo je Đorđević ispričao jedan zanimljiv detalj. Pred polufinale sa italijanskim Filipsom su svi reporteri bili okrenuti ka njihovim rivalima i njih su slikali, samo je jedan čovek fotografisao crno-bele, što je bio motiv više.

"Tačno, tako je i bilo. Ne sećam se tačno šta nam je Sale tada rekao, ali je proradio srpski inat. Mi smo njih dva puta dobili u grupi, pa onda i u tom polufinalu (82:75) i to rutinski, nije bilo neke rezultatske neizvesnosti. Pred taj meč je izgledalo kao da su oni bitni, a mi nebitni, hteli smo da im pokažemo ko je bitan, proradio je taj inat čuveni."

Onda je usledilo tu finale, a detalj koji je privukao posebnu pažnju je bio na tribinama. Španski navijači su navijali za Partizan protiv španskog kluba Huventuda.

"U drugom polufinalu je Estudijantes izgubio od Huventuda, a znate da se ne vole mnogo ovi iz Madrida i oni iz Barselone, tako da su navijači Estudijantesa prešli na našu stranu. Pojačali su naše navijače, tako da smo imali jaku međunarodnu podršku", nasmejao se Slaviša.

Po završetku tog meča nije bilo neke posebne euforije u hotelu, to se promenilo potom u Beogradu.

"U hotelu je bilo sve normalno, nije bilo neko ludilo. Euforiju smo videli tek u Beogradu. Da smo bili u nekom manjem gradu ne bi mogli svi da stanemo na ulicama. Pamtim da smo prosle toga prolazili, šetali ulicama, ljudi nas zaustavljaju, grle, ljube, vidiš tu radost i euforiju. U to vreme je bilo neko sivilo među ljudima zbog sankcija, rata i svega. Vratili smo im osmeh i radost, tek tada smo po njihovim reakcijama videli šta smo ustvari napravili."